grupna-psihoterapija

Grupna psihoterapija

Grupna psihoterapija je namenjena učvršćivanju i produbljivanju uvida koje je pacijent stekao tokom individualne terapije. Grupe su veličine od 8 do 12 članova, a grupna psihoterapija obično traje 2,5 sata. Do sada sam grupe nazivao Tekućim terapijskim grupama. Jedna grupa se sastoji od starih pacijenata koji su već doživeli nekoliko grupnih seansi i od novih pacijenata koji se po prvi put uvode u grupu. Po pravilu svi pacijenti raspolažu istim nivoom znanja o uzrocima i načinu rešavanja emocionalnih i praktičnih problema. Grupa je, s jedne strane, značajan faktor u davanju podrške pojedincima da nastave istim putem, a s druge strane je izvor velike količine znanja koje se odnosi na praktičan život što svakom pojedincu omogućava da se osposobi za uspešniji i srećnij život u svojoj svakodnevici. Kao i u individualnoj psihoterapiji i ovde su uloge između terapeuta i grupe precizno podeljene. Terapeut je onaj koji zna kako se rešavaju emocionalni i praktični problemi, a članovi grupe su oni koji znaju kako se ti problemi prave.

Dodatni zadatak terapeuta je da upotrebi iskustvo i znanje grupe u interesu svojih pacijenata u grupnoj terapiji, tako da je terapeut ne samo individualni terapeut već i koordinator grupnog rada. Pravila za efikasnu grupnu psihoterapiju su sledeća:

  1. Svi članovi grupe se obavezuju na čuvanje profesionalne tajne vezane za ono što se dešava tokom grupnog rada.
  2. Članovi grupe imaju uzajamno podržavajući odnos jedni prema drugima.
  3. Članovi grupe se međusobno bezuslovno prihvataju nezavisno od razlika u socijalnom poreklu, boji kože, nacionalnosti, materijalnom bogatstvu, obrazovnom nivou, drugim rečima, članovi grupe imaju nediskriminativni stav jedni prema drugima.
  4. Članovi grupe se aktivno zalažu za dobrobit drugih članova grupe.
  5. Terapeut se obavezuje da nema nikakav privatni odnos sa svojim pacijentima dok traje terapijski proces.

Mnogi terapeuti se opredeljuju za rad samo sa specijalnim kliničkim populacijama kao što su, na primer, bolesti zavisnosti – alkoholizam, narkomanija i sl., depresivni pacijenti, anksiozni pacijenti, burnout pacijenti itd. Smatram da je neosnovano praviti veštačku sredinu za pacijente – da budu samo među onima koji imaju istu vrstu problema. Kada se kasnije takvi pacijenti vrate u svakodnevni život, oni su konfrontirani sa ljudima koji nisu depresivni i ne boluju od bolesti zavisnosti. Kao i Ellis koji je tvrdio da svaki čovek ima neku emocionalnu blokadu, tako i ja posle višegodišnjeg iskustva smatram da svako u nekom periodu života ima neku emocionalnu muku koju bi hteo da prevaziđe. Pravljenje specifičnih kliničkih grupa može se opravdati samo sa stanovišta primene modela na kome počiva terapijska pomoć takvoj terapijskoj grupi. Drugim rečima, ako se jednim modelom objašnjava nastanak i razvoj određene vrste poremećaja i ako se taj model može uspešno primeniti za prevazilaženje poremećaja, onda je specifična klinička grupa ona u kojoj se svi međusobno bolje razumeju nego u heterogenoj terapijskoj zajednici. Heterogena grupa je ona koja je otvorena za sve koji imaju bilo koju vrstu emocionalnih ili praktičnih problema, ili želju da nauče kako se rešavaju emocionalni i praktični problemi. To je i terapijska i edukativa grupa. Na drugoj strani, argument koji govori protiv homogene terapijske grupe (one u kojoj se tretira samo jedan klinički poremećaj i sastoji se od osoba koje imaju taj klinički poremećaj) je da se ljudi vraćaju u život koji je uvek jedna heterogena zajednica i sadrži sve moguće emocionalne i praktične probleme i blokade. Zato učešće u jednoj terapijskoj grupi koja reprezentuje život u malom, bolje osposobljava sve članove grupe za povratak u svakodnevni život od rada u homogenoj terapijskoj grupi.